***
Srce otkucava poslednje taktove tanga.
Nema razloga za povratak.
U uglu sobe crtaš posmrtnu masku.
Nivo reke opada.
Preko ruže koju sam stezao do krvi,
prelazi kamionski točak. I boce mleka
zveckaju pred zaključanim vratima.
I lestve naslonjene na oguljen zid
čekaju Heruvima. Vazduh je mlak
od suza. Od reprodukcija flamanskih
majstora. Koji su oslepeli od tišine.
***
Ali grad je bio lonac, smiren,
na tihoj vatri iščekivanja.
tu bi, možda, bilo mesta za ustupke.
Tu bi se, sigurno, snašao sagovornik
s druge strane okeana. Povratak je
umiranje tajne. Koja je, skrivena,
preživela teskobu i otpor. Disanje je
poslednji oslonac srubljenog tela.
I nema zadatka koji nije postavljen.
Opraštam se, bez odlaganja.
Svako priča svoju priču.
***
Pala su velika carstva. Na pola
puta zaustavljena pisma. Ni ratovi
ništa nisu promenili. I dalje si isti.
Usamljen i umoran od kajanja treperiš
kao paučina na vodi. Siguran
da je beznađe srž svega. Topiš se
pod palacavim jezicima zvezda.
Tvoje suze su vreli vosak. Koji tvrdne
na teškim somotskim zavesama palim
preko nagih tela. Izliven si iz tajanstvene
ilovače. Muklo, elegično zvono.
Saša Jelenković. Heruvimske tajne
